Izgovaram sedamnaesti put, tog dana. Sada već namrštena, dok prodavačica pokušava da mi pored papirne uvali I plastičnu kesu. Za jedan mali kroasan. Koji ću odmah pojesti. Nudi mi tu kesu kao da mi čini uslugu, uz osmeh, brižno. I bez trunke imanja pojma. “Pa kako ćete ovako?”, pokušava još jednom da me uveri da mi kesa ipak treba.

Osvrnite se malo oko sebe. Svuda su oko vas. Pratite razvoj situacije u blizini neke pijace, vikendom. Dve kruške – kesa. Tri krastavca – druga kesa. Šesnaesta kesa. U rukama kese. Lete kese. Na sve strane kese. Ruke pijačnih prodavaca ih nemilice čupkaju sa gomila koje vise sa tezgi. “A da vam pojačam?”. Hiljade I hiljade kesa. Milioni kesa, Kese, kese , kese, kese kese…Aaaaaa! Gušim se samo gledajući ih!

Tako banalno jeftine, tako preskupo plaćene.

U knjizi “Ekološka inteligenciji” Danijel Goleman piše : “Naš svet materijalnog izobilja stiže uz etiketu ispisanu skrivenom cenom. Nismo u stanju da sagledamo meru u kojoj stvari koje kupujemo I svakodnevno koristimo imaju I drugačiju vrstu cena – štetu koju nanose planeti, zdravlju potrošača i ljudima čiji rad obezbeđuje našu udobnost i potrepštine”

A gde završavaju ti milioni plastičnih kesurdača? Tovare se i šuškaju u nekom zabijenom kuhinjskom ćošku, sve dok ne počnu da nam smetaju. I onda se dohvatite velikog spremanja I sve ih pobacate! Gotova stvar, rešili ste ih se. U vašem se udobnom domu lakše diše!

Ali samo u vašem domu.
Jer šta onda?
Da li se bacanjem gomile kesurdača u smeće vaša odgovornost završila?
Gde idu sve te kese, pitate li se nekada? I sve te kese, i svo to smeće koje svakodnevno u tonama štancujemo i rešavamo ga se bez trunke osećaja, svesti i savesti?
Kad ode iz našeg doma, više nije naš problem.
Zar?



Nisam znala kako da mu pomognem. Jednom golubu u parku, kome se oko noge zapetljala – kesa. Probam da mu priđem, jedva poleti. Kad poleti, kesa se kao padobran otvori. Pa ne može daleko da odeleti. Gledala sam ga tako, i plakalo mi se od tog smešnog prizora. Jedan golub manje-više, a? A odakle nama to pravo? Makar i na štrokavi život tog jednog jadnog beogradskog goluba?

Morske kornjače najčešće umiru zato što progutaju plastičnu kesu misleći da je meduza, jeste li znali to?


Nedavno je dnevna video vest na posećenom portalu bila simpatična priča o kitu koji se vrzmao oko ribarskog čamca, negde na pučini Atlantika. Ribari su se najpre uplašili, shvatajući da životinja koja je veća od njihovog plovila tu sa nekom namerom. Sve dok kit nije izronio sasvim blizu čamca, a oni videli da mu se za čeljust zakačila – kesa. CEO kit. Jedna kesa. JEDNA kesa. Jedan ceo kit je mogao da umre zbog jedne kese.Najveći sisar na svetu.

Plastična kesa se ne reciklira, sve i kad bi reciklaža ovde i funkcionisala. Većina velikih lanaca uvodi biorazgradive kese, ali to je samo malecki i necelovit korak. Najkorišćenije “pijačarke” i one pekarske i dalje su ogromna pvc pošast.

“Kakvi bre ekološki problemi kad nemamo ‘leba da jedemo!”, kao da te čujem. Prvo to nije tačno. Drugo, to te ne oslobađa odgovornosti. Treće, odgovornost te ne košta ništa. A treba znati I da taj ‘leb, kad ga već jednom zaradimo, potiče iz zemlje. One iste u koju smo godinama besomučno trpali I trpali svoje smeće. I krug se zatvara. I počinje novi. A mi bacamo. I jedemo. I bacamo. I pijemo. I bacamo.

Dok čekamo zelene zakone i vlast koja će, osim dobru jagnjetinu, umeti da prepozna I užasne ekološke probleme u sred kojih živimo, prepušteni smo sami sebi. U vreme kada je reciklaža u Srbiji čist incident, ostaje nam jedino da mislimo o svojim postupcima.
Tako menjamo svest.
Menjajući svest, menjamo svet.
Ja. Ti.
Uz jedno prosto “Ne treba mi kesa”.



Milica Stepanović